Med
Šta je med?
Med je gusta, zlatna tečnost koju proizvode medonosne pčele od nektara cveća, da bi ga čuvale unutar košnice za ishranu tokom vremena oskudice. To je najvažniji pčelinji prozivod. U zavisnosti od biljaka od kojih se dobija, može biti monoflorni (dobijen od jedne vrste biljke, npr. bagrema) i poliflorni (med dobijen od nektara sa više vrsta biljaka, kao što je livadski med…).
Cveet med je deo naših korporativnih poklona.
Vrste meda
Već smo konstatovali da postoje monoflorni i poliflorni med u zavisnosti da li je prikupljen od jedne ili više vrste biljaka.
S obzirom da je medenje, tj. lučenje nektara kod nekih biljaka intenzivno i relativno kratko, pčele u takvim uslovima skupljaju samo jednu vrstu nektara i na taj način nastaje monoflorni med. U našim uslovima moguće je dobiti bagremov med, suncokretov med, lipov med, kestenov med i med od uljane repice.
S druge strane livadski i voćni med su poliflorni, jer u određeneom vremenskom periodu više biljnih vrsta luči nektar i omogućuje pčelama da prikupe med sa različith biljaka, koji nazivamo poliflorni. S obzirom da se prikuplja sa više različith vrsta biljaka, diapazon hranljivih materija u njemu je daleko širi, što čini poliflorne medove bogatijim i vrednjim za zdravlje.
Ipak, svetliji monoflorni medovi, poput bagremovog, su cenjeniji u ishrani.
Medljika ili medljikovac
Pored nektara pčele mogu da spravljaju med i od slatkaste supstance koju luče biljne vaši. U određenim uslovima dolazi do pojave biljnih vaši na različitim stablima šume, od hrasta do četinara, koje luče tzv. mednu rosu.
Pčele je prikupljaju i spravljaju med, tj. medljiku koja ima izuzetna lekovita svojstva, pre svega zahvaljujući mineralima, vitaminima, antioksidansima i amino kiselinama.
Kako nastaje med?
Različite vrste biljaka luče nektar u većoj ili manjoj meri. Nektar je u suštini rastvor šećera u vodi, obogaćen mineralima, vitaminima, enzimima i prirodnim bojama i mirišljavim supstancama. Procenat šećera u nektaru se kreće od 20 do 55%. Što je njegov procenat veći, više će privlačiti pčele. One prikupljaju nektar i smeštaju ga u medni želudac odakle jedan deo koriste za energiju potrebnu za funcionisanje organizma, dok višak donose u košnicu i predaju mlađim članovima pčelinjeg društva. Mlade pčele luče enzim invertazu pomoću koga saharozu iz nektara prerađuju u prostije šećere glukozu i fruktozu. Pored toga, mikroklimom u košnici i rasporedom nektara u ćelijama saća otparavaju višak vode. Kada procenat vlage padne na oko 17% med postaje zreo i ćelije saća su spremne za poklapanje, nakon čega med može stajati neograničeno dugo.
Jedna pčela obiđe oko 150 cvetova pre nego što se punog mednog želuca vrati u košnicu. Potrebno je preko 200.000 izleta pčela da se prikupi kilogram meda.
Kako se med dobija iz košnice?
Pčelari u toku sezone prikupljanja meda dodaju nastavke na svoje košnice ispunjene drvenim okvirima, tj. ramovima u koje pčele skladište med. U takvim okvirima nema pčelinjeg legla. Po okončanju paše, kada je med dovoljno zreo, pčelari oduzimaju nastavke sa košnica, odstranjuju pčele i prenose ih u zatvorene prostorije. Zatim se med oslobađa iz okvira otvaranjem poklopljenih ćelija saća mehanički, određenim alatima, nakon čega on može da iscuri. Nakon toga ramovi se brzim okretanjem u posebnim mašinama na ručni ili električni pogon, takozvanim centrifugama, cede, tj. oslobađaju med. Niz zidove posude med se sliva i prikuplja u sudovima, u kojima prekriven gazom stoji neko vreme, nakon čega se zatvara. Potrebno je da se čuva u prostorijama bez vlage i bez direktnog izlaganja sunčevoj svetlosti.
Fizička svojstva meda
Med je higroskopan, tj. apsorbuje vlagu iz vazduha, pa je potrebno čuvati ga u posebnim uslovima. Dozvoljena količina vode u medu je oko 17%. Specifična težina meda je takva da jedan litar meda ima masu između 1,3 i 1,4 kg, dok je u standardnoj tegli od 720 ml oko 950 – 970 g meda.
Boja meda se kreće od veoma svetle, bezbojne, do zagasito mrke. Svetlije vrste meda su blažeg mirisa i ukusa, a tamnije jačeg mirisa i oštrijeg ukusa. Boja, miris i ukus meda zavise od sastava nektara biljaka sa kojih je sakupljen. Na boju utiču biljni pigmenti, a na miris i ukus etarska ulja, koja su lako isparljiva, tako da je med najukusniji i najlepše miriše u trenutku cedjenja.
Da li med može da se pokvari?
U ljudskoj ishrani med se koristi još od praistorijskog doba, a pominje se i u Bibliji, Kuranu. U Egiptu se koristio prilikom balsamovanja. Većina mikroorganizama ne opstaje u njemu, tako da se zapečaćen med ne kvari ni nakon nekoliko hiljada godina. Zbog svoje dragocenosti bio je i sredstvo plaćanja.
Hemijski sastav meda
Odmah treba reći da na hemijski sastav meda utiče puno faktora, od vrste meda do podneblja, pa podatke koji slede treba posmatrati kao orjentacione.
Med se sastoji iz nekoliko vrsta šećera od kojih su najzastupljkeniji fruktoza i glukoza (oba preko 30%), zatim maltoza i drugi disaharidi oko 7%, saharoza nešto preko 1%, dok su viši šećeri zastupljeni sa oko 1,5%.
Pored šećera u medu je oko 17% vode, zatim kiseline oko 0,5%, proteini ispod pola procenta i između 2 i 3% drugih materija koje su i zadužene za antibakterijsko i drugo pozitivno delovanje meda na naše zdravlje. Tu spadaju enzimi invertaza, dijastaza, katalaza, fosfataza, zatim prirodne boje i pigmenti, aromatična jedinjenja, vitamini B2, B6, H, C, K i folna i pantonenska kiselina.
Koristi od meda
Sve komponente meda su dobro izbalansirane, tako da se koristi u hranljive i lekovite, ali i kozmetičke svrhe. Iznenadićete se za šta je sve med dobar:
– Jača imuni sistem i štiti nas od bakterija, virusa i slobodnih radikala,
– Dobro utiče na želudac i rad creva, povećavajući broj dobrih bakterija, a kod čira pomaže u zaceljenju želudačne sluzokože (uzimati ga jedan i po do dva sata pre jela),
– Redovnom konzumacijom popravlja se krvna slika,
– Sprečava pojavu nekih tipova kancera,
– Sprečava kardiovaskularne bolesti, utiče na smanjenje krvnog pritiska, nivoa LDL holesterola, triglicerida i upala, a podiže nivo HDL (dobrog) holesterola, popravlja cirkulaciju,
– Za lečenje anemije dobre su tamne sorte meda (livadski, šumski) zato što sadrže veće količine mineralnih materija. Med rastvoren u vodi sa malo limunovog soka se pije na prazan želudac, nekoliko meseci (dok se ne popune depoi gvoždja),
– Kod zatvora pomaže med rastvoren u hladnoj vodi, dok rastvoren u toploj vodi zatvara stolicu,
– Odličan je za kožu – hidrira je, leči akne, perut, posekotine, rane i opekotine, sprečava upale, pomaže kod psorijaze, herpesa i hemoroida,
– Pomaže u popravljanju vida ukoliko svakog dana pijete sok od šargarepe sa 2 kašičice meda,
– Pomaže pri mršavljenju, iako zvuči paradoksalno. Potrebno je samo da svako jutro počinjete medom rastopljenim u toploj limunadi,
– Pomaže u lečenju stresa, anksioznosti, depresije, nesanice,
– Olakšava upalu grla i smanjuje kašalj (naročito med od heljde)
– Za razliku od belog šećera, med ne oštećuje zube, već čuva kalcijum i sprečava karijes,
– Prirodni je lek za mamurluk,
– Pomaže kod sezonskih alergija,
– Odličan je izvor energije za vreme vežbanja i dobar za oporavak nakon vežbanja,
– Sadrži prirodne antioksidanse i terapeutska svojstva koja sprečavaju opadanje kognitivnih sposobnosti, demenciju i povećavaju cirkulaciju mozga.
Kako prepoznati pravi med?
Teško je na prvi pogled prepoznati falsifikovan med, a njega je sve više. Kao posledica želje za profitom na tržištu je dosta lažnih proizvoda napravljenih od šećernog ili kukuruznog sirupa, aditiva i boja. Zato je korisno da znate kako da prepoznate pravi med.
– Med treba da bude gust i da “curi” u tankoj neprekidnoj niti, a ne da kaplje.
– Kada na parče hleba namažete pravi med, hleb će ga upiti i površina parčeta će izgledati “sasušeno”. Ako se med više razliva nego upija, sa njim nešto nije u redu.
– Kristalizacija je odlika samo pravog meda.
– Loš med se najlakše “prepoznaje” zdravorazumski – po ceni.
– Stavite kapljicu meda na prst, i ukoliko ostaje na mestu ne razlivajući se, u pitanju je čist med. U suprotnom, reč je o falsifikatu.
– Kada u čašu vode sipate kašičicu meda, pašće na dno čaše ukoliko je čist, dok se veštački med odmah rastvara u vodi.
– Umočite šibicu u med, a zatim je povucite o kutiju. Ako je med čist, šibica će se sa lakoćom zapaliti a plamen će paliti i med. Kada med nije čist, šibica se neće zapaliti.
– Takodje, može da vas zbuni kada na deklaraciji pročitate “pekarski med”. Zapravo, radi se o “pregorelom” medu, koji je bio izložen previsokoj temperaturi čime su mu uništena sva korisna svojstva. Takav med može da se koristi samo u industriji (konditorskoj recimo, jer se ionako proizvodi termički obrađuju), ali ne i u pakovanjima za direktnu upotrebu.
Da li je dobar ušećereni med? – Kristalizacija meda
Kristalizacija je prirodno svojstvo meda. Pri procesu kristalizacije med ne gubi ni malo od svojih svojstava i vrednosti.
Bagremov med sporije kristališe i ponekad mu je potrebno i dve godine, dok neke vrste meda poput suncokretovog ili meda uljane repice kristališu za svega nekoliko nedelja.
Ukristalisan med može da se prevede u tečno stanje zagrevanjem, ali pri tome treba voditi računa, jer med zagrejan preko 45C gubi veći deo svojih svojstava.
Čuvanjem meda na nižim temperaturama ubrzava proces kristalizacije.
Kako pravilno konzumirati med?
Važno je da znate da najviše koristi od meda možete imati ukoliko ga koristite na adekvatan način. Naime, najbolje je da se pije rastvoren u mlakom čaju, mleku, vodi ili soku ili se drži u ustima dok se ne otopi, kako bi direktno prodirao u krv. Na taj način, ukoliko se koristi u kombinaciji sa drugim biljnim preparatima, poboljšava njihovo dejstvo.
Svakodnevni jutarnji ritual u vidu konzumiranja tople limunade od pola limuna i kašičice meda, prava je investicija u vaše zdravlje.
Da li med dobar za decu?
Iako postoje različita mišljenja, sa konzumiranjem meda treba početi tek kada dete napuni godinu dana. Med se u ishranu uvodi postepeno, malim količinama i prati se reakcija deteta s obzirom da može izazvati alergijske reakcije, pogotovo kod dece čiji roditelji imaju slične simptome.
Najbolje je četvrtinu kašičice meda dadati u mlak čaj (ne vruć) ili mleko.
Redovno konzumiranje meda kod dece obezbeđuje zdravlje i razvoj, dok je organizam otporniji na infekcije.
Da li dijabetičari smeju jesti med?
S obzirom da se med u najvećem procentu sastoji od prostih šećera glukoze i fruktoze koji vrlo brzo nakon konzumiranja završavaju u krvotoku, med NIJE PREPORUČLJIVO korisiti u ishrani dijabetičara.
Fermentacija meda
Ukoliko se med nalazi u prostoriji sa povećanom vlagom ili nije dovoljno zreo prilikom oduzimanja od pčela, moguće je da pod dejstvom određenih vrsta kvasaca dođe do vrenja i pretvaranja fruktoze i glukoze u alkohol.
Alkohol se pod uticajem kiseonika razlaže na sirćetnu kiselinu i ugljen dioksid što se može prepoznati po beloj peni na površini meda.
Preporuka je med čuvati u uslovima bez vlage i posudama koje mu obezbeđuju konstantnu vlažnost vazduha.
Od meda se može praviti i alkoholno piće pod nazimo medovina i medno vino.